Када видиш да лишће пада, јасно ти је да је јесен.
Али када видиш мене да плачем, није ти јасно.
Шта ти то видиш док гледаш уплакане очи моје?
Шта ти говоре моји знојави дланови?
Зашто ме гледаш када ме не видиш?
И зашто ме шеташ када ме се стидиш?
Олако ме дајеш. Дајеш ме јер не видиш, јер не можеш да наслутиш ништа.
НЕ РАЗУМЕШ МЕ! А зашто ли ме гледаш кад ме не видиш?
Да је мене неко разумео тада… не бих ја свако дете разумела и грлила сада.
Милица Цвјетковић, II-2